Kad sam spustio slušalicu, ruke su mi se tresle. Volela sam ovog čoveka … ili bolje rečeno, nekada ga je volela. Sada, nakon onoga što je uradio, sve se raspalo. Kako je to mogao da mi uradi? Kako mi je mogao oduzeti nešto tako intimno? To nije bila samo kosa. To je bila moja ženstvenost, moje samopoštovanje, čestica mene.
Ustala sam iz kreveta, duboko udahnula i ponovo se pogledala u ogledalo. Umesto suza, osetio sam nešto drugačije u sebi — hladno, kristalno rešenje. Ako me je mogao tako poniziti, morao je shvatiti kako je to izgubiti nešto važno.
Sledećih dana sam ćutala. Ponašala sam se normalno, kratko odgovarala na pitanja, kuvala, čak se i smešila, kao da se ništa nije dogodilo. Unutra sam, međutim, tkao plan. Gledao sam ga, posmatrao njegove navike, sate u koje odlazi, kako odlaže svoje stvari, njegove male slabosti. Nisam hteo da vrištim na njega ili da ga udarim. Moja osveta je trebala biti tiha… ali nezaboravno.
Jedne noći bila je savršena prilika. Spavao je duboko, disao je ravno, potpuno opušteno. Njegov telefon je ležao Na noćnom ormariću-jedino od čega se zaista činilo da zavisi. Znao sam lozinku, ali ovaj put mi nije bila potrebna. Nagnuo sam se i izvadio iz fioke njegovu električnu mašinu za šišanje. Uključio sam je – njeno tiho zujanje me je gorko nasmešilo.
Polako sam počeo da prolazim oštricom kroz njegovu kratku kosu, ostavljajući iza sebe široke, neravne pruge. Nije se probudio. Nastavio sam sve dok svaki pramen nije nestao, a koža na glavi glatka i sjajna. Nisam se tu zaustavio-obrijao sam i bradu na koju je bio tako ponosan i koju je svakodnevno pažljivo obrezivao. U malom ogledalu u kupatilu sada je izgledao bespomoćno, gotovo smešno.
Ujutro, kada je ustao i otišao u kupatilo, čuo sam ovu tešku tišinu nekoliko sekundi pre nego što je explodirala.
– Šta dođavola…?! vikao je, a glas mu je bio pun nepoverenja.
Ušao sam mirno, sa šoljicom kafe u ruci.
– Vidite, dušo, sada nemamo problema sa kosom kod kuće. Mi smo kviti.
Smrznuo se gledajući me širom otvorenih očiju. Mislim da je shvatio. Ili možda ne. Možda je to bila samo glupa šala za njega. Ali za mene … za mene je to bila lekcija.
Sledećih dana bio je drugačiji. Nije se šalio, nije podizao glasove. Pogledao se u ogledalo sa mešavinom besa i srama. Kupio je kapu, zatim drugu, pa bejzbol kapu. Gledao sam u njega i video ga kako počinje da oseća osećaj nemoći koji mi je pružao sa takvom ravnodušnošću.
Jedne večeri smo zajedno sedeli za stolom. Podigao je pogled sa tanjira i pitao::
– Stvarno me mrziš?
Nekoliko sekundi sam ćutala.
– Ali izgubio sam te. I to je gore od mržnje.
Odložio je viljušku. Između nas se prostirala praznina koju nijedna reč nije mogla popuniti.
Počela sam češće izlaziti, izlaziti sa devojkama, uživati u životu čak i bez kose. Polako sam otkrio da moja lepota nije definisana pramenovima na glavi, već načinom na koji hodam, gledam i nosim rane.
Postajao je sve povučeniji u sebe. Mislim da mu je bilo teško da prihvati svoju sliku u ogledalu. Više nije bio samouverena osoba koju sam poznavao. I dok nisam nameravala da ga uništim, shvatila sam da ponekad osveta nije u tome da povredim, već u tome da se uzvratim.
Jednom sam spakovao torbu, uzeo odeću i otišao. Bez vrištanja, bez drame, bez okretanja. Na stolu je ostala samo razglednica na kojoj sam napisao:
“Kosa raste. Poštovanje nije.”
Ne znam kako se osećao kad ga je pročitao. Možda bes, možda žaljenje. Možda ništa. Ali znao sam kako se osećam: sloboda.
Od tada su prošli meseci. Kosa mi je porasla-gušća i zdravija nego ranije. Ali nisam se vratio. Sad kad se pogledam u ogledalo, vidim punu ženu koja ne dozvoljava nikome da odluči ko je ona. Žena koja može da voli, ali i da ode kada se ljubav pretvori u prezir.
A ako me pitate Da li mi je žao… odgovoriću istim tihim osmehom koji sam mu tada rekao:
– Mi smo kviti, dušo.
