… Snežana se rukovala, ali nije spustila oči.
“Da, to sam ja”, mirno je odgovorio, gledajući Borisovog oca pravo u oči. I hvala što ste to rekli naglas. Sada znam ko stoji protiv mene.
Borisova majka se pretvarala da ne čuje. Okrenula se prema prozoru kao da je situacija nije dodirnula. Ali u vazduhu je došlo do napetosti-teške, poput pare iznad kipućeg kotla.
“Tata”, rekao je Boris tiho, ali čvrsto. – To je moje rešenje. Volim je.
– Još uvek si dečak! – odsekla si mu oca. Treba joj samo tvoje prezime. Njena porodica je već pozvala medije. A takođe”, zlobno se nasmešila, ” platili smo organizaciju venčanja. Ali otkazali smo je. Gotovo je.
Snežana je podigla glavu.
– Ne otkazujete Venčanje. Pokušavate da spasite lice.
– Umukni! – viče. – Nemaš pravo da govoriš ovde!
– Naprotiv. – Boris je intervenisao. Dajem joj to pravo. A ako želite da ostanem deo vaše porodice, vašeg posla, vašeg života – čućete je.
Došla je tišina. Grobno.
– Nećemo dozvoliti da seljanka ocrni naše ime! To je sramota!
Snežana nije odgovorila. Ali one noći kada se Boris vratio kući, već je ostavila pismo.
“Volim te. Ali neću biti teret. Neću vam dozvoliti da izgubite poštovanje roditelja, posao, nasledstvo – za mene. Odlazim. Ako ste ikada spremni za život bez maski-znate gde da me pronađete. Neću nestati. Samo se povlačim.“
Pismo je ostalo na jastuku. Snežana je otišla.
Prošla su dva meseca. Novi pacijenti u klinici, nove smene-novi dom-u mirnom području, u blizini parka, gde psi laju ujutro i grad se budi sa mirisom hleba i sunca.
Jedne noći na vrata je zazvonio.
Boris je stajao napolju.
– Dao sam otkaz. Posao. Porodica. Novac. Sve što nije bilo moje. Ostalo mi je samo ime. I želim to da podelim sa vama.
Otvorio je kutiju. Unutra nije bilo zlata ili dijamanata. Samo prsten sa ugraviranim natpisom: “srce nema adresu.“
Kleknuo je.
– Hoćeš li se udati za mene?
Nije rekla ništa. Samo klimnu glavom. Sa suzama u očima.
Venčanje je održano u istom selu u kojem je Snežana odrasla. Nema skupih haljina, nema političara, nema televizije. Sa domaćim tortiljama, stolnjacima, vencima od cveća i ljudima koji su verovali u sadašnjost.
A onda su svi shvatili:
ako je srce čisto-sreća će uvek naći svoj put. Čak i kroz betonske zidove.
