Moj pogled se zaustavio na tepihu ispod ženskih nogu. U početku sam mislio da je to obična, zgnječena plastična kesa… ali njegov oblik je bio čudan, pogrešan i kroz tanku tkaninu su se probijale konture koje nisu imale pravo da budu tamo.
Na trenutak sam se smrznuo.
– Gospođo, Možeš li izaći iz automobila? Rekao sam mirno, ali čvrsto, gledajući je pravo u oči.
Zadrhtala je i stisnula volan obema rukama, kao da me moli da je ne prisiljavam.
– Ne … nije potrebno … samo sam žurio.…
– Insistiram, to je uobičajena procedura.
Moj partner koji je stajao iza mene odmah je osetio napetost i prišao suvozačevoj strani. Otvorio sam vrata levo i dao joj znak da izađe. Noge su joj drhtale, a pogled je lutao negde u daljini.
Kada je izašla, jasno sam videla šta je ležalo na tepihu: plastičnu vlažnu kesu u kojoj se nalazila … ljudska ruka. Mala, bleda, sa noktima obojenim u crveno.
Osetio sam kako mi puls ubrzava. Moj partner je odmah stavio rukavice i osigurao mesto.
– Pozovite forenzičare”, kratko je bacio.
Žena, videvši da smo otkrili sadržaj torbe, počela je da diše neravnomerno.
– To nije ono što mislite… ja … našao sam ovo…
– Gde? – pitao sam oštro, podižući ton glasa.
– Na putu … na ivici šume… neko … izbacio ga iz kombija…
Izgledala je veoma uplašeno, ali svaka njena reč izazvala je nova pitanja.
– I umesto da pozovete policiju, da li ste je stavili u auto i pobegli?
– Htela sam… ali … bojala sam se da će svi pomisliti da sam to ja…
Moj partner ju je pažljivo pogledao, hvatajući svaki gest i grimasu na licu. Vodili smo je do patrolnog automobila dok je forenzička brigada tek dolazila na lokaciju.
30 minuta kasnije
Područje je bilo puno policijskih automobila, fotografa i istražitelja. Tepih i torba su zaštićeni kao dokazi. Stručnjaci su potvrdili: pripadala je mladoj ženi koja je već nekoliko sati mrtva.
Tokom svedočenja, u efiru je zvučala uznemirujuća poruka.:
– Imamo izveštaj o dvostrukom ubistvu u zemlji 5 km odavde. Nedostaje dvoje ljudi: žena i devojčica. Žena je pronađena unutra, bez jedne ruke. Dete nije pronađeno.
Razmenio sam kratak pogled sa partnerom. Ruka iz torbe verovatno je pripadala žrtvi. Ali gde je bila beba?
– Ako nešto skrivate, sada je vreme da priznate.
Žena je počela da plače, sva drhtavica.
– Videla sam kombi na putu. Neki maskirani čovek bacio je nešto iz nje. Kad sam prišao, ugledao sam torbu i prepoznao prsten. Pripadao je mojoj komšiji. Ona … živela je u ovoj kući.
– Zašto onda niste odmah pozvali?
– Htela sam da pružim ruku svom mužu … mislila sam da je kod kuće… nisam znao šta da radim.…
Njena priča je bila haotična, ali njen glas je imao nagoveštaj istine. Ipak, očigledno je nešto ćutala.
Posle sat vremena
Dobili smo snimke sa nadzornih kamera u tom području. Na jednom od njih, u vreme koje je navela, jasno se pojavio beli furgon, a za volanom … iznenađenje: brat žene.
Pokazao sam joj sliku. Oči su se proširile, dah je na trenutak Zastao.
– Ja … nisam znao.…
– Znate li gde bi sada mogao biti? – pitao sam oštro.
– Verovatno… u starom skladištu … tamo se skrivao kad je bio u nevolji.…
Nismo gubili vreme. Tri patrole i ja smo krenuli na navedenu adresu.
Staro skladište je predstavljalo oronulu zgradu sa otpalom štukaturom i razbijenim staklom. Unutra se odjek naših koraka zloslutno odražavao. A onda smo čuli: tihi, slabi dečji plač.
Otrčali smo do zvuka i pronašli ga: devojčica, stara oko 6 godina, vezana, ali živa. Velike, uplašene oči gledale su nas sa nadom i strahom. Pustili smo je i odmah pozvali hitnu pomoć.
Brat žene je uhapšen u nekoliko ulica, pokušavajući da pobegne ukradenim automobilom. U bagažniku je pronađena odeća obojena krvlju i lične stvari žrtve.
Epilog
Žena je puštena nakon što je potvrdila da nije učestvovala u ubistvu, ali je dobila visoku kaznu zbog prebrze vožnje i zbog toga što nije prijavila nalaz. Njen brat je čuo optužbe za otmicu, ubistvo i skrnavljenje Leša.
A ja? Nikada neću zaboraviti pogled ove ruke na tepih. Ponekad najobičnija kontrola puta skriva priče koje zauvek menjaju život.
