Tri jutra. Monitori su treperili ravnomernim ritmom, odbrojavajući sekunde u kojima se život još uvek držao. Kalina je ležala opuštena, napola nesvesna, uronjena u lekove protiv bolova. Povremeno se trzao od bola. Njena majka je stajala pored kreveta, sklopljenih ruku na ivici dušeka i nije skidala pogled sa lica. Ako trepne, njena ćerka će nestati.
Prva operacija je bila uspešna. Ispraznili su tri i po litre mutne mlečne tečnosti. Jedan od lekara, sivi, iscrpljeni Muškarac pedesetih godina, šapnuo je kolegi:
Odrasla osoba neće izdržati. A ona ima samo 12.
Dva dana kasnije, Kalina je otvorila oči. Njena majka je vlažila usne vlažnom maramicom. Dete se blago nasmešilo, gotovo nevidljivo.
– Šta ako mi se stomak ponovo naduva?
“Onda ćemo sve popraviti, dušo”, šapnula je majka i povukla pogled da ne bi plakala.
Viburnum je polako klimnuo glavom.
– Ostaćeš, zar ne?
To ju je najviše uplašilo. Nije bol. Ne igle. A pomisao da će se probuditi sama, bez ičega pored sebe. Taj osećaj joj je poznat otkad je njihov otac jednostavan… nestao.
Prošla je nedelja. Njeno stanje se stabilizovalo. Sada je mogla sama da drži kašiku, ustane. Sestre su se takmičile ko će joj doneti doručak. Jedan lekar, koga su svi nazivali “ledenim”, doneo joj je ružičastu kravatu za kosu. Kalina je vezala pletenicu i nasmešila se:
Osećam se kao obična devojka.
Ali u nedelju uveče počela je noćna mora.
Visoka temperatura. Hladnoća. Noge su joj natečene, a stomak ponovo čvrst i ispupčen. Medicinsko osoblje je trčalo između kabineta. Kaline oči su bile širom otvorene, ali bez tog sjaja. Izgledao je kao vojnik koji se predugo borio.
Nova drenaža. Novi špricevi. Testovi krvi, novi sistemi. I onda… Kalina je izgubila svest. Glava joj je pala u stranu. Puls joj je naglo opao.
U reanimaciji niko nije bio dozvoljen pola sata. Tada je izašla ista plavokosa doktorka koja je prva rekla: “Ovo dete je čudo.”Sada su joj naočare visile oko vrata, a glas je bio hrapav:
– Živa Je. Ali on je na ivici.
Te noći, u dvorištu bolnice, majka je kleknula na hladnim pločicama i okrenula se prema tamnom nebu. Nije tražio ni novac ni sreću. Samo šapnuo:
– Uzmi me. Ne diraj je.
I možda je neko čuo.
Kalina je bila stabilna do jutra. Lekari su razmenjivali umorne osmehe. Jedna od sestara upijala je suze rukavom. Kada je dete otvorilo oči, šapnuo je.:
– Da li sam propustio kraj serije?
Njena majka se smejala kroz suze i zagrlila je kao da je zagrlila život.
Danas se Kalina još uvek leči. Pije lekove, hrani se režimom, prolazi redovne kontrolne preglede. Ali on se smeje. Idi. I živi.
A ako je jednog dana pitaju kako je izdržala, reći će::
Zato što je mama bila pored mene. I zato što još nisam završio svoju igru sa medvedom.
I svi u toj bolnici znaju: Kalina nije bila samo pacijent. Bila je hrvač.
