Činilo se da put do sela nije imao kraja. Noć se polako spuštala, a automobilska svetla jedva su probila mrak i prašinu koja se dizala sa popločanog puta. Tomas je stisnuo volan koliko je mogao, kao da je njegov život zavisio od toga. Pored njega, Leo je spavao u svojoj stolici sa bledim licem poput papira i ispucanim usnama. Sa svakom pređenom miljom, Tomas je ponavljao istu stvar: nije imao šta drugo da izgubi.
Na kraju su stigli do mesta koje su žene opisale u apoteci – male drvene vikendice na ivici šume, daleko od ostalih zgrada. Iznad vrata je bila jednostavna drvena ploča na kojoj je pisalo “Marijina kuća”. Bilo je tiho, gotovo nerealno. Thomas je pokucao na vrata.
Vrata su se otvorila za trenutak. Na pragu je stajala starija žena sa sivom kosom upletenom u rep i pažljivim pogledom. Nosila je lanenu haljinu i pregaču obojenu zelenom prašinom.
“Čekala sam te”, nežno je rekla sa blagim naglaskom. “Uđite.”
Unutra je bilo toplo, mirisalo je na začinsko bilje, drveni dim i čaj od lipe. Nameštaj je bio star, ručno rađen, zidovi su bili prekriveni suvim biljkama. Thomas je pažljivo stavio Lea na pripremljeni krevet. Marija je gledala dečaka bez postavljanja pitanja, samo je klimnula glavom.
“Treba Nam vremena”, rekla je kasnije dok su sedeli za stolom sa glinenim šoljama. – Ne obećavam čuda. Ali video sam puno dece. Ako želi da živi, ja ću mu pomoći.
Počeli su sa jednostavnim stvarima. Čaj tri puta dnevno, trljanje preslice i kupanje u infuziji brezove kore. Leo je i dalje bio mršav, ali malo manje umoran. Iz dana u dan malo vraća apetit. Počela je da se smeši, plaho odgovara na pitanja.
Thomas nije ni na trenutak raskinuo s njim. Pomozite Mariji da napravi mešavine, naučite imena lekovitih biljaka, obratite pažnju na proporcije. Svake noći sedeo je pored kreveta svog sina i čitao mu priče kao nekada pre nego što se svet raspao.
Selo ih je prihvatilo sa neočekivanom ljubavlju. Neko je doneo teglu meda, neko drugi hleb sa majonezom. Deca u komšijama pitala su Lea da li će izaći da se igra sa njima. Do sada nije mogao, ali im je obećao da će “uskoro”.
Marija je bila oštra, ali dobra. Retko je govorio o nadi, ali joj je nikada nije oduzeo. U jednom od razgovora koje su vodili pre šoljice čaja od kantariona, rekla je:
– Nije stvar u pobedi smrti. Radi se o tome da detetu date nešto što ranije nije imalo — osećaj da nije sam. Da će neko biti s njim do kraja. Pa čak i dalje.
Tri nedelje kasnije otišli su u grad na pregled. Lekari su bili pogođeni – neki pokazatelji su se poboljšali. Ne toliko, ali dovoljno da se uzme u obzir da je to bio “neočekivani napredak”. Tomas im nije rekao ništa o Mariji. Ne bi razumeo.
Vratili su se u selo i ostali nekoliko dana. Leo je već hodao sam, polako ali sigurno. Smejala se Marijinim šalama, pomagala joj da sakuplja cveće nevena. Thomas diše tiho prvi put u nekoliko meseci.
Kada je došlo vreme da se vrati u grad, Marija je Tomasu poklonila papirnu kesu napunjenu suvim biljkama i beležnicu sa kožnom koricom.
“Evo proporcija. Imajte na umu. Ne žurite. I ne zaboravite: najvažnija stvar koju Leo treba je ti.”
Thomas ju je čvrsto zagrlio. Prvi put u duže vreme imao je suze u očima – ne od bola, već od zahvalnosti.
Kod kuće je izgledalo drugačije. Zidovi su bili isti, ali tišina više nije pritiskala. Tomas je uklonio sve što je pripadalo Alice. Počelo je od nule. Nove zavese. Nove boje. Leo mu je pomogao da slika i zajedno su okačili crteže na zidove.
Svako jutro su pravili čaj. Svake večeri su čitali novu priču. Leo je ponovo naučio da igra. Počeo je da govori više. Želeo je da ide u školu. Tomas joj je pronašao učitelja koji ih je posećivao jednom nedeljno.
Prošla su dva meseca. Sledeći testovi su ponovo pokazali poboljšanje. Dijagnoza nije nestala-bolest je i dalje prisutna. Ali bilo je i nade.
Thomas je napisao Mariji dugo pismo:
“Draga Marija,
Leo se smeje. Trči po sobi. Lekari ne razumeju šta se dešava, ali znam. To nisu samo biljke. To je toplina, samopouzdanje i ljubav. Hvala. Hvala Vam što ste nas primili kada niko drugi nije verovao u nas.”
Odgovor je došao za nekoliko dana:
“Dragi Tomas,
Nisu sva čuda magična. Ponekad je čudo otac koji ne odlazi. Mama ne daje uvek život-ponekad ste joj ga dali. vodite računa o sebi. Pobrini se za njega. Vrati se ako te sudbina ponovo odvede na moja vrata.”
U narednim mesecima život je počeo da liči na nešto normalno. Leo se vratio u školu. Tomas je radio od kuće, hlebna kuća, Sadio Cveće u saxijama. Svaki dan je bio pobeda. Nije uvek lako, ali njih.
Ponekad uveče, Tomas je sedeo na balkonu sa šoljicom biljnog čaja i gledao u nebo. Razmišljao je o prošlosti, o bolu, o bextvu Alice. Ali više se nije ljutio. Bio je zahvalan. Jer iz pepela nečeg uništenog rođeno je nešto jače.
Jednom ga je Leo pitao:
– Tata, misliš li da ću i ja ikada moći da pomognem drugima?
Thomas se nasmešio:
– Mislim da već pomažeš. Samo to još ne znate.
