Lice devojke mu nije izlazilo iz glave. Čak ga ni televizija nije mogla odvratiti. Nema knjiga, nema čaja. Samo one ogromne, ozbiljne oči koje dete nije imalo.
Ujutru je došao na posao ranije nego obično. Na stolu ga je čekala beleška noćne medicinske sestre.:
“Devojka je ponovo došla. Rekao je da je novac potreban danas. Dugo sam sedeo ispred kancelarije, a onda sam otišao. Nije jela.“
Nije izdržao. Marija Peltekova rođena je 2013. godine-okrug №7.
– Ulaz B, poslednji sprat, ap. 56″, rekla je žena. – Tamo je mrak. Majka je veoma bolesna, slaba. Otac je nestao. A dete … sama se snalazi. Ali to nije normalno. Nije ljudski.
Vrata su se polako otvorila. Vazduh unutra je bio težak-mirisao je na lekove, vlagu i siromaštvo. Pod je bio pokriven novinama. U uglu je stara Kanta i tanjiri sa ostacima hrane.
Marija ga je gledala u tišini.
– Nisam došao da proverim. Ja sam doktor. Želim da pomognem.
– Nisam tražila pomoć. Ali uđite. Samo tiho-mama spava.
Žena je ležala na kauču prekrivenom oronulim ćebadima. Bela kao čaršaf. Jedva je disao. Oči su joj otvorene, ali prazne. Srčana slabost? Otkazivanje jetre? Glad?
– Jesi li nešto jeo?
– Samo supa. Ja to radim. Od pirinča i krompira. Ne mogu, ali učim.
– Kako znate koji su lekovi potrebni?
Rekla mi je žena u apoteci. Snimio sam. Zatim sam proverio cene. Računati.
Cela njena Školska sveska bila je ispunjena imenima lekova, apoteka, satova, adresa, Cena. Nema domaćih zadataka. Nema crteža. Samo opstanak.
Pozvao je hitnu pomoć. Žena je odvedena u bolnicu sa dijagnozom akutnog zatajenja jetre, verovatno hepatitisa pogoršanog glađu. Lečenje je hitno, skupo, zahteva stalnu kontrolu.
Ostao je sa Marijom.
Imate li rođake?
– Ujače u Staroj Zagori. Ali rekao je:”nismo mu bliski.”
– A škola?
– Ne idem. Ne mogu je ostaviti samu. Bojim se da će umreti dok me nema.
Ko kuva?
Gledam Ioutube.
Rekao je to bez srama, bez ponosa. Samo činjenica.
U bolnici je stanje majke bilo kritično. Ponekad bi se onesvestio, ali bi se onda vratio u maglu. Jednog popodneva lekar je primetio fotografiju pored kreveta: mladu ženu, muškarca i malu Mariju sa pletenicama. Svi se smeškaju.
Pored fotografije-Napomena:
“Ne ostavljaj je. Ako ne preživim, ona nema nikoga.“
Priča se proširila izvan bolničkih zidova. Prvo je rečeno između zaposlenih. Tada se pojavio na mreži. A onda-na TV-u.
Koverte, paketi, SMS poruke su počele da pristižu. Jedna osoba je poslala ranac. Druga su tople čizme. Penzioner je platio sve potrebne lekove. Apoteke su donirale. Kompanije su se povezale.
Marija je postala simbol.
A doktor? Bio je svuda. U bolnici. U njihovoj kući. Donosio je hranu. Stavite novi zamak. Promenite slomljeno staklo. Ponekad je samo stajao s njom. U tišini.
Jednom ju je uhvatila kako čita.
– Šta čitaš?
“Mali princ.”Tamo je ruža. Nije je pravilno voleo. Saznao je prekasno.
– Da li verujete da ljubav može spasiti čoveka?
Marija je klimnula glavom.
– Već spašava.
Ubrzo je majci postalo bolje. Premeštena je u običnu sobu. Slaba,ali svesna. Držao je ćerku za ruku i šaputao.:
– Nisam znao … …
Vaša ćerka je heroj. Ali sada je vaš red da budete jaki. Čeka vas.
I proleće je stiglo.
Marija se vratila u školu. U novoj odeći. Nova torba. Glavu gore. Učitelji su znali. Ali tražila je samo jednu stvar:
“Bez žaljenja. Samo želim da učim.“
Njena majka je i dalje slaba, ali je svake večeri upoznala. Sa bistrom supom. I sa tihim “Volim te””
Šest meseci kasnije, lekar je dobio pismo. U beloj koverti. Dečji rukopis, plava slova:
“Neću više prodavati svoju krv. Ali postaću lekar. Kao i ti.“
Dugo ga drži. Bez reči.
Srce mu se stisnulo. Ne od tuge. Nešto drugo. Toplije. Svetlije.
Iz nade.
Jer sve dok postoje takva deca koja su spremna da žrtvuju sve za ljubav, još uvek postoji šansa za ovaj svet.
A ponekad najjači nisu lekari…
A devojke u poderanim jaknama, tihim očima i srcima su veće nego širom sveta.
