Katarina Melnikova radila je kao školska sestra u 27. gimnaziji devet godina. Imala je 41 godinu. Ova ljubazna, nasmejana žena sa toplim, mekim glasom imala je retku sposobnost da bude istovremeno osetljiva i stroga — naročito kada su bila u pitanju deca. Njena kancelarija bila je više od ordinacije: bila je mesto gde sterilni miris lekova nije ometao udobnost. Na zidovima su visile šarene plakate o zdravlju, u jednom kutu su bila plastična igracka za nemirnu decu, a u fiokama su uvek bili rezervni komadi odeće da bi deca mogla da se presvuku ako pokvase ili pocepaju pantalone.
Deca su je volela. Nastavnici su je poštovali. Katarina je primetila stvari koje drugi nisu videli: lagani tik na ivici oka, iznenadnu promenu raspoloženja, tamne krugove ispod očiju. I uvek je donosila zaključke. I uvek je delovala.
Prvog maja, grad je iznenada pogodio talas vrućine. Nakon duge, hladne prolećne sezone, termometar je skočio do 30 stepeni. Deca su trčala u školu u majicama i šortsevima, srećna, potamnjela, puna veselog uzbuđenja.
Ali jedno dete izgledalo je drugačije.
Timur Gračov — učenik prvog razreda sa velikim očima i posebnom, gotovo odraslom ozbiljnošću. U njegovom pogledu moglo se videti nešto duboko, kao da zna previše za svoje godine. Kada je Katarina vršila medicinske preglede u hodniku, odmah ga je primetila: dugi rukavi, debeli pantalone… i zimska plava kapa koju je nosio od početka godine. Ista kapa. Čak i u opresivnom prostoru škole, nosio je tu kapu, čvrsto povučenu, gotovo do obrva.
„Timure“, rekla je tiho kad je ušao u kancelariju, „možeš li da skineš kapu? Danas je baš vruće…“.
Mali se zategao kao žica. Uzeo je kapu sa obe ruke i promrmljao:
„Ne… Moram da je nosim“.
Katarina nije insistirala, ali nešto je u njoj probudilo sumnju. Nije bio prehlađen. Nije drhtao od hladnoće. Delovalo je kao da je kapa bila njegov poslednji štit. Kao da bi bez nje bio previše ranjiv.
Pregled je tekao tiho, ali sestra nije mogla da ne primeti kako je Timur drhtao svaki put kada bi se kapa pomerila. Kao da su mu udovi izazivali bol. Kasnije, tokom ručka, Katarina je konačno pitala njegovu učiteljicu, Svetlanu Aleksejevnu Lapinu, mladu, pažljivu ženu sa mirnim glasom i dobrim očima.
„Da, i ja sam zabrinuta“, priznala je, mešajući kafu kašikom. „Ne skida je ni na času fizičkog. Jednom je u aprilu doživeo napad zbog toga. Više to ne zahtevamo.
— I kada je počeo da je nosi?
— Posle prolećnog raspusta. Pre toga nije nosio.
Nakon male pauze, Katarina je tiho pitala:
— Šta znaš o njegovoj porodici?
Katarina Melnikova radila je kao školska sestra u 27. gimnaziji devet godina. Imala je 41 godinu. Ova ljubazna, nasmejana žena sa toplim, mekim glasom imala je retku sposobnost da bude istovremeno osetljiva i stroga — naročito kada su bila u pitanju deca. Njena kancelarija bila je više od ordinacije: bila je mesto gde sterilni miris lekova nije ometao udobnost. Na zidovima su visile šarene plakate o zdravlju, u jednom kutu su bila plastična igracka za nemirnu decu, a u fiokama su uvek bili rezervni komadi odeće da bi deca mogla da se presvuku ako pokvase ili pocepaju pantalone.
Deca su je volela. Nastavnici su je poštovali. Katarina je primetila stvari koje drugi nisu videli: lagani tik na ivici oka, iznenadnu promenu raspoloženja, tamne krugove ispod očiju. I uvek je donosila zaključke. I uvek je delovala.
Prvog maja, grad je iznenada pogodio talas vrućine. Nakon duge, hladne prolećne sezone, termometar je skočio do 30 stepeni. Deca su trčala u školu u majicama i šortsevima, srećna, potamnjela, puna veselog uzbuđenja.
Ali jedno dete izgledalo je drugačije.
Timur Gračov — učenik prvog razreda sa velikim očima i posebnom, gotovo odraslom ozbiljnošću. U njegovom pogledu moglo se videti nešto duboko, kao da zna previše za svoje godine. Kada je Katarina vršila medicinske preglede u hodniku, odmah ga je primetila: dugi rukavi, debeli pantalone… i zimska plava kapa koju je nosio od početka godine. Ista kapa. Čak i u opresivnom prostoru škole, nosio je tu kapu, čvrsto povučenu, gotovo do obrva.
„Timure“, rekla je tiho kad je ušao u kancelariju, „možeš li da skineš kapu? Danas je baš vruće…“.
Mali se zategao kao žica. Uzeo je kapu sa obe ruke i promrmljao:
„Ne… Moram da je nosim“.
Katarina nije insistirala, ali nešto je u njoj probudilo sumnju. Nije bio prehlađen. Nije drhtao od hladnoće. Delovalo je kao da je kapa bila njegov poslednji štit. Kao da bi bez nje bio previše ranjiv.
Pregled je tekao tiho, ali sestra nije mogla da ne primeti kako je Timur drhtao svaki put kada bi se kapa pomerila. Kao da su mu udovi izazivali bol. Kasnije, tokom ručka, Katarina je konačno pitala njegovu učiteljicu, Svetlanu Aleksejevnu Lapinu, mladu, pažljivu ženu sa mirnim glasom i dobrim očima.
„Da, i ja sam zabrinuta“, priznala je, mešajući kafu kašikom. „Ne skida je ni na času fizičkog. Jednom je u aprilu doživeo napad zbog toga. Više to ne zahtevamo.
— I kada je počeo da je nosi?
— Posle prolećnog raspusta. Pre toga nije nosio.
Nakon male pauze, Katarina je tiho pitala:
— Šta znaš o njegovoj porodici?
