Nije čak ni skinula kaput, iako je stan bio topao. Prsti su joj stisnuli ručicu torbe kao spas.
– Ima li pitanja? – pitao je Krasimir sa onim samozadovoljnim osmehom koji mi je oduvek bio poznat. Ne želim da ponavljam isto. Tako će biti bolje za sve.
Otišao sam do ormara, izvadio staro ćebe sa gornje police i bacio ga na jednu od stolica u kuhinji.
“Spavaću ovde”, Rekao sam mirno — ” ustajem rano sutra.
Gde ideš? promrmljao je.
“Imam posao”, odgovorio sam, ne ulazeći u detalje.
Slegnuo je ramenima. Nije ga bilo briga. Za njega sam bila gotova stranica.
Ali neke stranice, kada ih otkinete, režu se poput noža.
Posle ponoći, kada je u stanu vladala grobna tišina, izašao sam na balkon. Hladan vazduh probija kožu. Držao sam telefon u ruci, zureći u ekran na kome je blistala jedna poslata poruka:
“Ella. Oni su ovde. Ista adresa.“
Nisam čekao odgovor. Znao sam da će doći.
Zvao se Nikolaj. Muž Gergane.
Pronašao sam ga pre mesec dana-zahvaljujući onim fotografijama na društvenim mrežama koje je Krasimir ostavljao otvorenim na radnom laptopu. Gergana je bila oprezna, ali nedovoljno. Između snimaka golih ramena i koktela na terasama bio je vidljiv-visok, sa tamnom bradom, tihim pogledom i rukama koje su je zagrlile.
Nikolaj je bio vojnik. Trenutno radi kao instruktor za bezbednost u privatnoj firmi. Kontaktirao sam ga sa anonimnog profila. U početku mi nije verovao. Onda sam mu poslao snimke ekrana. Konačno, video snimak skrivene kamere koji sam postavio u dnevnoj sobi.
Dogovorili smo se.
A sada sam ga čekao.
Vrata stana otvorila su se laganim klikom nešto kasnije od tri noći.
Gergana se prvo probudila. Čuo sam je kako nešto radi, mrmlja nešto i kreće u hodnik. Ostao sam ispod pokrivača bez daha.
Niki?.. glas joj je drhtao.
– Zdravo dušo-odgovorio je hladnom tišinom u svom glasu zbog koje sam se čak i trzao.
– To je … to nije ono što mislite … – mucava.
– Onda mi objasnite – rekao je i ušao u dnevnu sobu u kojoj je Krasimir ustao, još uvek pospan. – Da li je ovo tvoje novo porodično gnezdo?
Krasimir je seo, zbunjen i čupav.
– Ko si ti? Šta radiš ovde? – promrmljao sam, pipajući majicu.
– Ja sam muž tvoje ljubavnice. A sada ćete mi objasniti kojim pravom ste doveli moju ženu u ovaj stan, a da je niste ni upozorili.
– Opusti se, čoveče … o tome možemo razgovarati kao o muškarcima. …
– Već smo razgovarali o tome.
Ustao sam. Izašao sam iz kuhinje, upalio svetla i vratio se.
“Nikola”, Rekao sam tiho. – Zamolio te je samo za jednu stvar: ne radi gluposti.
– Ne, Lili. “Klimnuo je glavom. – Samo sam hteo da ih vidim. Oboje.
Gergana Je Pogledala. Stajala je kao okamenjena.
– Izdao si me. Dok sam se borio sa sobom, sa povredama … započeo si novi život. Čak mi i nije rekao.
Gergana je plakala. Nema zvuka.
– Mislio sam da se nećeš vratiti… šapnuo sam.
“A ja sam mislio da ćeš mi ostati veran”, odgovorio je.
Krasimir je ustao.
– Dosta pozorišta. Izlazi. To je moj stan. Ovde vam nije mesto.
Pogledao sam ga pravo u oči. Mirno.
To je stan mojih roditelja. Nasledio sam ga. Ovde ste samo privremeno.
– Lažeš!
Izvadio sam papire iz fioke. Stavio sam ih na sto. Bledio je.
Sutra podnosim zahtev za razvod. I obavestiću vašeg šefa da koristite radni laptop u lične svrhe. Sećate se Gerganeovog pisma sa priloženim fotografijama poslatim u 11: 23 tokom radnog vremena?
Ćutao je.
Obratio sam se Nikolaju.:
– Hvala što si došao. Možeš ići. Gergana, ako želi, može ostati. Ali ne u našoj spavaćoj sobi.
– Ne želim da ostanem ovde! vikala je Gergana. – To je pakao! Svi ste ludi!
“Onda idi”, rekao je Nikolaj. – I nemoj me više tražiti.
Otišli su. Prvo, Krasimir koji drhti od otrova. Zatim Gergana, sa razmazanom spiralom i spuštenom glavom.
Ujutro sam sebi napravila kafu.
Prvi put posle nekoliko dana — u tišini.
Krasimir me je tražio najmanje deset puta. Nisam odgovorio. Napisao mi je da žali što je bio zbunjen što Gergana ništa nije značila.
Nisam odgovorio.
Jer nemam šta drugo da dokažem.
Vratio sam se u spavaću sobu. U mojoj sobi.
I ova kuća je ponovo postala moja. Bez laži. Bez straha.
Samo moj.
