– Da li ste zvali? Gde je beba?
Pokazao sam vezivanje za hladnjak. Pažljivo ga je podigla dok je njen kolega postavljao sterilnu pelenu na beton. Mali Bik se malo pomerio-činilo se da je u dobrim rukama. Srce mi se uvuklo u grlo.
“Stanje je stabilno”, rekla je. Diše, ima telesnu toplotu, ali predugo je ležao na hladnom podu. Odmah odlazimo.
A šta će biti sa njim? Da li ćete naći njegovu majku? Hoćeš li mi onda reći?
Dugo me je gledao, gotovo probno. Tada je tiho rekao:
Možda ste već razgovarali s njom.
I nazad u hitnu.
Ostao sam ukočen. “Možda ste već razgovarali s njom…”
Odmah sam pomislio na ženu u crnom ogrtaču. Rekla je: “nisi ga trebao dodirnuti.”
Potrčao sam do njenih vrata. Kucnuo sam. Nema odgovora. Opet. Potpuna tišina. Zaobišao sam komšije-takođe ništa. Ali onda se pojavio Deda Kostadin sa trećeg sprata – uvek je sedeo ispred bloka sa novinama.
– Vidiš? rekao je, a da me nije ni pogledao. – Ponavlja se.
– Šta se dešava?
– To se već dogodilo. Ali tada niko nije pozvao hitnu pomoć. I dete … nije preživeo.
Ispostavilo se da je pre šesnaest godina-tačno na istom mestu, između drugog i trećeg sprata — pronađeno mrtvo novorođenče. Napušten u zimskoj noći. Majka nikada nije pronađena. Ili … nisu želeli da je traže. Svi u bloku su ćutali. Jedan je rekao da ništa nije čuo. Drugi je da ga je možda neko ostavio “napolju”. Tu je i žena-tetka Marija-koja je policiji podnela belešku da je “možda od prosjaka””
Stajala sam kao paralizovana. Kako bih mogao da živim sa tim ljudima i da nemam pojma?
Ko je tada bila majka?
Kostadin je samo odmahnuo glavom.
– Razmisli o tome. Žena u crnom ogrtaču … tada je bila mlada. Radio je na dva mesta. Njen muž je pio. Kažu da je dete od komšije. Svi su znali. Svi su ćutali. Onda je nestala. Vratio se pre pet godina. Od tada … ne razgovaraj ni sa kim.
Ponovo sam pojurio do njenih vrata. Kucnuo sam. Tišina. Pogled kroz oko je taman.
Sutradan sam nazvao bolnicu. Rekla sam da sam pronašla bebu. Pitao sam kako ide. Dobio sam poziv za pola sata.
– Dete je stabilno. Ona je pod nadzorom.
– A njegova majka? Jeste li je pronašli?
– Ne. Ali … uradili smo DNK test. Jer se nešto nije poklopilo.
– Šta?
Imamo 50% preklapanja sa arhivskim slučajem koji je bio pre mnogo godina.
Otupela sam.
Prestao sam da idem na posao. Tražio sam informacije. Stari članci, policijski sažeci, zapisi. Za to dete pre 16 godina-skoro ništa. Samo jedna rečenica: “novorođenče pronađeno je umrlo. Majka je neidentifikovana.”
Ali moj unutrašnji glas je već bio siguran: ova žena, Elena, bila je majka. A ovo dete … to je šansa. Ili kazna. Ili oboje.
Otišao sam kod nje. Pokucao sam poslednji put.
Ovaj put se otvorila.
Oči su joj bile crvene. U rukama je imao staru pelenu za bebe — izbeljenu, sa vezenim medvedom.
– Našao si ga? – šapni.
Klimnuo sam glavom.
Tada je počeo da govori.
– Nisam mogao… čuo sam ga kako plače, ali … – glas joj je pukao-stajao sam ispred vrata i nisam se pomerio. Jer ako ga dodirnem … umreće. Kao i ranije.
– Pre?
Rekao je sve. Rodila je u dvadesetim. Muž ju je izbacio. Otac deteta-komšija-pobegao je. Dete se razbolelo. U očaju ga je ostavila na ulazu, “samo na neko vreme zbog lekova”” ali kada se vratila, bilo je kasno. I pobegla je.
– Nisam rodila. Ostavili su ga na mojim vratima. U istoj pozi. U istoj peleni. Znaš?
Neko je odlučio da je ponovo proživi. Ko?
Odgovor je došao neočekivano.
Sledećeg dana pozvan sam u policiju kao svedok. U hodniku je bila tetka Marija. Onaj koji je tada “napisao belešku””
“Evo naše heroine”, veštački se nasmešila. – Mladi danas, kada vide dete, polude. I ovde je sve pod kontrolom.
Šta je pod kontrolom?
– Ta žena… Elena … sve je izmislila. Igra se sa lutkama. Videla sam je. To nije beba. To je bolest.
Ali policajac ju je prekinuo.
Imamo video snimak kamere iznad ulaza. To je dečak star oko 20 godina koji napušta živo dete i nestaje. Prema podacima, vaš unuk. Dete od mlade žene koju je napustio. Nema lutki. Nema fikcije. Postoji stvarnost.
– To je zavera! – vikala je Marija. – Samo sam želela da te zaštitim.…
Ali bilo je kasno.
Dve nedelje kasnije, dete je predato u socijalnu službu. Elena je započela terapiju. Sud ju je proglasio privremeno onesposobljenom. Ali molila se svaki dan:
Mogu li da ga vidim? Na trenutak. On … moja šansa.
I znate šta?
Šest meseci kasnije, nakon svih pregleda, dozvoljeno joj je da ga usvoji.
A ja … postao sam kuma.
Ponekad je potreban samo jedan poziv.
– Halo, hitna pomoć? Našao sam bebu.…
Da promenite ne samo svoj svet. Ceo svet je oko vas.
