Kada je poklopac kovčega podignut, teški stojeći vazduh sa slatkim mirisom raspadanja pomešan sa metalnom notom udario je sve u lice. Oni koji su bili najbliži reflexno su prekrili nos i usta, ali nisu bili paralizovani mirisom — samo onim što su videli.
Umesto mirno raspoređenog tela devojke koja je počivala na bordo barhatu, u kovčegu je bio neopisivi Klub ruku, nogu i lica. Telo devojke je bilo tamo, ali ispod njega — i oko njega-bilo je moguće razlikovati druge siluete, iskrivljene, smrznute u neprirodnim pozama. Njihova koža je imala pepeljastu nijansu, kao da je zalepljena za oblogu kovčega, a oči — tamo gde su bile otvorene — gledale su u prazninu, staklo i mrtve.
– Bože … – šapnuo je neko zbogom.
– Šta je to?! viknula je žena iz gomile pre nego što joj je glas pukao.
Majka devojčice nije trepnula. Oči joj nisu trepnule, usne su joj bile stisnute u tanku liniju. Samo je lagano drhtanje ruke odavalo da je ono što je videlo uzdrmalo do srži.
– Rekla sam ti … – šapnula je, ali niko nije znao da li se obraća prisutnima ili sebi.
Jedan od Grobara, koji je još uvek držao ruke na ivici kovčega, klimavo se povukao.
– To je nemoguće… rekao je. – Nije moglo biti ovde… ubacili smo je … jedan.…
Sveštenik koji je do sada ćutao brzo je prišao. Prešao je tri puta i počeo da šapuće molitve, glas mu je blago drhtao. Nekoliko starijih žena u crnim maramama povuklo se, mrmljajući o starim psovkama i nemirnim dušama.
– Zaključaj je! vikao je neko od rođaka, ali je majka podigla ruku, zaustavljajući ih.
– Još ne. Želim da vidim … sve.
Polako, ali čvrsto, dodirnula je hladnu ruku svoje ćerke. Bila je žilava, ali nije bila baš teška. Njen pogled se pomerio ispod-na grudima devojke, skoro nevidljive ispod čipke bele haljine, ležala je tanka tkanina sa vezenim čudnim izduženim simbolima, kao da su izgoreli u tkanini. Majčini prsti su je dodirnuli i u tom trenutku jedno od pepeljastih lica ispod njenog tela otvorilo je usta, ispuštajući nizak grleni zvuk koji nijedna osoba nije mogla da proizvede.
Publika je izbila u vrisku. Neko je bacio dete na zemlju, neko se spotaknuo u trku. Grobari su pobegli, ostavljajući kovčeg na pultu. Samo su sveštenik i majka ostali kao da ih je nešto nevidljivo držalo na mestu.
– Šta si uradila, ćerko?.. – šapnula je majka, a oči devojke, suprotno logici, zaškripale su i gledale pravo u nju. Jedna suza je tekla po bledom licu.
Sveštenik je povisio glas, izgovarajući molitve sve glasnije, ali svaka reč je zvučala u vazduhu kao udarac napuklog zvona. Siluete ispod tela počele su da se kreću, savijajući se i nailazeći na zidove kovčega. Drvo je zloslutno zatreslo.
Vetar se iznenada pojačao, a nad grobljem su se vrteli oblaci, puštajući bledi zrak svetlosti koji je pao direktno na kovčeg. Tada su svi videli: simboli na tkanini nisu bili običan vez, već slova drevnog, zaboravljenog jezika, koja su, izgleda, nežno blistala poput uglja ispod pepela.
Majka je posegnula i otkinula tkaninu. U istom trenutku, iz kovčega je izbio prodorni krik-mešavina stotina glasova koji su, kao talas užasa, prošli preko celog groblja. Oni koji još nisu pobegli pali su na kolena, pokrivajući uši.
Kad se sve smirilo, tela pepela više nije bilo. Devojka je ležala sama, bleda i nepokretna, ali sa blagim osmehom na usnama, kao da je oslobođena tereta.
Majka ju je potapšala po čelu i, ne gledajući nikoga, rekla je samo::
– SAD … možete je sahraniti.
Grobari, još uvek drhteći, ponovo su prišli. Ceremonija se završila u potpunoj tišini, niko se nije usudio da progovori. Ali nekoliko dana kasnije, svedoci su se zakleli da je u trenutku kada je poslednja lopata zemlje pokrila kovčeg, iz dubine dolazio dug uzdah kao uzdah olakšanja… ili šapat zakletve iz drugog sveta.
Od tada, na svim sahranama na ovom groblju, starci upozoravaju:
“Nikada ne dozvolite da telo bude sahranjeno sa oznakama na njemu. I iznad svega-nikada ne pitajte ko su oni koji ih drže na drugoj strani Zemlje.”
