Larisa je spavala nemirno u stanu svoje bake, kao da je sama tišina pokušala da joj prenese poruku. Probudio se u zoru, prvi zraci sunca klizili su po krovovima, dvorište ispod je još uvek spavalo. Larisa je bacila haljinu i prošla kroz sobe. Činilo se da su mu zidovi upijali misli.
– “Poštujem… tiho je ponovio reči svoje bake.
Telefon je stajao na stolu. Nekoliko nepročitanih poruka od Andrisa: “nemojte se ljutiti na mamu”, “ne pravite slonove Buve”, “hajde da razgovaramo, molim vas”. Međutim, Larisa nije odgovorila.
Otišao je u kuhinju, stavio vodu za čaj. I odjednom, kao da ga je udario grom, shvatio je-prvi put u dvanaest godina bio je zaista sam. Nije napušten, već slobodan.
Uveče se konačno pojavio Andrev. Dugo je pritiskao dugme za zvono. Kada je Larisa otvorila vrata, njen suprug je stajao na pragu sa naboranim licem i crvenim očima. Činilo se da jedva spava.
– Larisa… – glas joj je drhtao. – Ne želim da bude tako. Znam da sam pogrešio. Ali shvati: ona je moja majka. Moja jedina majka.
– A ja? Tiho je pitala Larisa. – Ko sam ja za tebe?
Andrev je spustio oči. Ćutao je.
“Mnogo sam razmišljao”, konačno je rekao. – U pravu si. Previše sam mu dozvolio. Ali ne znam kako drugačije. Odgajao me je sam, sve je radio za mene. Kako mogu reći: “Mama, odstupi”?
– I kako kažete svojoj ženi:”živite onako kako mama kaže”? – Pogledao je Larise u oči. – Ne morate da birate između mene i njega. To je izbor između porodice i potčinjenosti.
Andrev je rukom prešao preko lica.
– Ne želim da te izgubim.
“Ali nećete moći da ga zaustavite”, uzvratila je Larisa.
Između njih je ponovo visila tišina. I onda je Larisa jasno shvatila: pred njom je čovek koji je jak na poslu, ali slab kod kuće. A čekanje da se promeni je poput nošenja istih rana koje je imala baka.
Tri dana kasnije, Larisa je upoznala Kato, mladu devojku zaručenu za Denesa. Sedeli su u malom kafiću u blizini metroa. Kato je sramotno pomilovao svoj zaobljeni stomak.
– Veruj mi, Larisa, nisam ništa tražila-rekla je tiho. – I meni je bilo neprijatno. Tražili smo smeštaj koji bi se mogao iznajmiti. I sam sam se usprotivio tome da vas nešto pitaju.
Larisa ga je pogledala. Mlado, uplašeno, ali iskreno lice. Kriviti nekoga.
“Znam, Kato”, odgovorio je smirenije. – Ako moja svekrva želi rat, to je njen rat. To nije tvoja stvar.
Kato je zahvalno uzdahnula.
– Hvala na razumevanju.
Nakon toga, Endru je došao još nekoliko puta, donosio večeru, molio ga da se vrati. Ali svaki put se u njegovim očima čitalo isto: zbunjenost.
Konačni raskid dogodio se kada je njen suprug rekao da:
– Mama se brine da si uvređena. Hajde da smislimo kako da se pomirimo.
– “Pomiriti se? gorko se nasmejala Larisa. Andrev, uništava mi život. I čekaš da mu se nasmejem?
Čovek je tiho stajao ispred njega.
Tada je Larisa konačno shvatila: više ne želi da troši vreme na borbu u kojoj će uvek biti žrtveni jarac. Sa ženom koja nikada neće biti “dovoljno dobra” za njega.
Prošla su dva meseca. Postepeno je pretvarala bakin stan u svoj: obesila je lagane zavese, rasporedila knjige po policama, prevezla staru bakinu stolicu. Počeo je da provodi više vremena radeći i ponovo viđajući svoje prijatelje.
On i Andrev su se sreli još nekoliko puta, ali svi razgovori su se svodili na istu stvar: “vrati se kući.”I svaki put je Larisa odgovorila: “prvo odlučite gde je vaše mesto.”Nikada nije odlučio.
Jedne večeri Larisa je skuvala čaj, sedela na prozorskoj dasci i pogledala dole, u dvorište. Deca su trčala tamo, neko je vozio bicikl. Glas njene bake ponovo je zazvonio u njenoj glavi:
“Najvažnija stvar u porodici je poštovanje. Ako to nemate, idite i nemojte se mučiti.”
Larisa je sa suzama u očima, ali je sa osmehom nagnula glavu prema staklu.
Nije znao šta sledi. Novi život je bio i zastrašujući i oslobađajući. Ali sada je pripadala njemu. Ne pod tuđim uslovima, ne u skladu sa očekivanjima drugih.
I prvi put posle mnogo godina osetila je da bi baka bila ponosna na nju.
